ALEKSANDAR ZOGRAF WEB PAGE
ZOGRAF WRITES
Leteći intervju Monti Pajtona:

Pojava televizijskog serijala "Leteći cirkus Montija Pajtona" (1969. - 1972.) do danas je najimpresivniji tračak oslobođenog, nadrealnog humora usred tako proračunatog medija kao što je TV. Jedan od najistaknutijih članova ove trupe, Teri Džons, nije značajan samo po tome što se u tim emisijama pojavljivao kao šokantni golišavi klavirista, već i po svom rediteljskom radu na igranim filmovima grupe, uključujući i remek delo iz 1983. godine "Smisao života Monti Pajtona". Džons je autor više samostalnih projekata, filmova i televizijskih serija u kojima je pronicljivo viđenje suludog sveta u kojem živimo, sjedinjeno sa zdravim humorom kojeg stvara ovaj osobenjak. Zahvaljujući posredništvu zajedničkog prijatelja, Carlsa Alversona, potpisnik ovog teksta je došao u priliku da specijalno za BRE! razgovara sa jednim od svojih idola.

autor:Saša Rakezić(alijas Aleksandar Zograf)
Sećanje na zimski dvorac kraljevskog pingvina

Tokom ranih sedamdesetih godina, kada sam još bio dete, gledao sam Pajton emisije na jugoslovenskoj televiziji. U to vreme mi se činilo da je to nekakav iščašeni serijal koji svoj humor crpe iz uvrnutih situacija. Nakon što sam kasnije iste te emisije video kao odrastao, shvatio sam da je svo to ludilo, zapravo, bilo neka vrsta socijalnog komentara. Mislite li da je ljudima lakše da prihvate kada se neko prihvati takvih tema kao što su, recimo, potisnuta osećanja u savremenom svetu, ukoliko je to uvijeno u oblandu humora?

Da, mislim da su se time nekada bavile dvorske budale - njihova uloga je bila da kroz šalu kažu sve ono što se drugi nisu usuđivali da izuste. Rekao bih da je Coser radio nešto slično u 14. veku. On je svoju kritiku crkve i ondašnjeg društva maskirao humorom i tako izbegao političke reperkusije do kraja svog života (upravo se pripremam da na seminaru posvećenom Coseru predstavim svoj rad koji, na humoran način, sugeriše da bi Coser sigurno bio ubijen da je doživeo režim Henrija četvrtog i nadbiskupa Arundela). Ipak, sumnjam da humor može da ima nekog direktnog uticaja na stvari koje kritikuje. Najviše što tu možemo da uradimo je, čini se, da stavimo određenu temu na razmatranje i da, takođe, pomognemo da se ljudi osećaju manje usamljeno u vezi onog što potajno misle.

Monti Pajton i ostali vaši projekti namenjeni televiziji bili su toliko drugačiji i inovativni, da su pomerili granice onog što se uopšte naziva TV zabavom. Kako su ljudi zaposleni na televiziji reagovali na sve to? Da li su cenili vizionarstvo i hrabrost Monti Pajtona ili su vas mrzeli zato što skrnavite status quo?

Jedina reakcija od strane rukovodstva Bi Bi Sija usledila je nakon emitovanja četiri epizode naše serije. Sam Veliki Glavešina Lake Zabave je pozvao režisera Pajtona u svoju kancelariju i saopštio mu da uopšte nije smešno kada neki čovek izade iz morskog plićaka i kaže It's ....... (To je ........). Veliki Glavešina Lake Zabave urgirao je tada kod našeg režisera da te emisije budu smešnije.

Kako ste naučili da se bavite režijom? Da li je to nešto što ste oduvek želeli da radite?

Ne, nikada nisam čak ni pomišljao da bih mogao da se bavim režijom. Ali, kada smo započeli da pišemo tekstove i nastupamo na televiziji, postalo mi je jasno da osnovna ideja, baš kao i humorna poenta priče, mogu lako da budu izgubljeni, i da, naročito kada je o komediji reč, postoji potreba da kontrolišemo čitav proces nastanka odredenog materijala. Tako sam zatekao sebe kako se bavim režijom iz čiste nužde. Jan Meknauton, koji je režirao našu TV seriju i prvi Pajton celovečernji film ("And Now For Something Completely Different") nije mogao u početku da podnese moje mešanje u njegov rediteljski posao. Ali, kako je rad na seriji napredovao, mi smo uspeli da uspostavimo bolju saradnju i da uvidimo da obojica, svako na svoj način, imamo šta da ponudimo.

Vi ste 1996. godine bili gost FEST-a, beogradskog filmskog festivala. Kakva je Vaša vizija kada se prisetite Beograda? Šta je prvo što se pojavi u Vašim mislima kada se setite svog borvaka u ovom gradu?

Ana Sofrenović! Auh, ne!!! Želim da promenim ovaj iskaz. Kada mislim na Beograd, na pameti su mi predivne zgrade iz osamnaestog veka sa širokim travnjacima koji okružuju prečiste vode prstastog jezera. Svuda vidim parkove pune visokog drveća i zanosne vrtove. Setim se kitnjastih gotskih zdanja, prekrasno dekorisanih klinika za uho, grlo i nos, moćnih zlatnih kula koje dosežu sve do nebeskih visina i miliona kolica sa sladoledom uparkiranih baš ispred Zimskog dvorca kojim je nekada šetao sam Carski Pingvin. U stvari, moje najživlje sećanje čine grad i ljudi pod ogromnim pritiskom, koji nastoje da ostanu normalni i to čak i uspevaju do jednog potpuno neverovatnog stepena. Ljudi iz mog posla su prilično blazirani u vezi toga kada odete negde gde vas obožavaju, automatski misleći da vam je to potrebno ili da zaslužujete. Pa, ipak, topao prijem u Beogradu je nešto sasvim posebno. Naravno, tu je i Ana Sofrenović. Ali, čekaj, da li će ovo da čita moja žena?

Kako objašnjavate činjenicu da Britanija poseduje tako bogatu produkciju TV humora, za razliku od većine evropskih zemalja koje se, uglavnom, oslanjaju na materijal koji uvoze iz SAD i Velike Britanije?

Mislim da je Bi Bi Si zaslužan za to. Britanska televizija je uspela da izbegne najgore strane komercijalizacije upravo zahvaljujući prirodi i strukturi Bi Bi Sija, kao i zbog ograničenja koja je država nametnula čak i komercijalnoj televiziji. Margaret Tačer i njeni sledbenici su uradili sve da unište ovu tradiciju, a na žalost ni laburisticka vlada ne pokazuje baš mnogo spremnosti da zaustavi ovo propadanje duha nezavisnosti, a time i kvaliteta.

Pre nego što je Pajton tim počeo sa radom, Teri Gilijem je bio aktivan na američkoj sceni stripa kao urednik časopisa Help! i kao strip autor. Kako ste Vi reagovali na američke ili engleske stripove kada ste bili mladi i da li je to imalo bilo kakvog uticaja na Vaš pristup stvaranju humora?

Za razliku od Terija Gilijema, u detinjstvu sam se interesovao za stripove isključivo kao čitalac i obožavalac. Stari britanski strip "Rupert Bear" svojevremno je mnogo uticao na mene, ali ne mogu jasno da povežem ovo ostvarenje sa mojim kasnijim bavljenjem komedijom. Verovatno postoji neka veza koju bi bilo moguće otkriti uz pomoć dublje analize, i uopšte ne sumnjam da sve moje sadašnje kreacije vuku poreklo iz nekih raskupusanih starih časopisa na nečijem tavanu. Kada je reč o američkim stripovima, oni su u vreme mog dečaštva bili nešto kao vrlo mutni odblesci sa udaljenih planeta. Mi smo manje-više čuli za neke od naslova, ali zapravo nismo mnogo znali o svemu tome. Tek u vreme kada je Pajton ekipa već uveliko bila okupljena, ja sam zahvaljujući Teriju Gilijemu sreo Harvija Kurcmana, osnivača časopisa Mad.

Recite nam nešto o projektu na kojem trenutno radite?

Upravo radim na filmu pod nazivom "Longitude" (Uporednik). To je slobodno zamišljena priča smeštena u osamnaesti vek, i tiče se razvoja vitalnog sistema koji je omogućio da ljudi na brodu koji plovi morem konačno proračunaju gde se to dođavola nalaze. Nadam se da će snimanje da započne uskoro. Znam da ova tematika ne zvuči previše pajtonovski, ali to je fascinantna priča o trijumfu čoveka nad birokratskom glupošću, klasnim predrasudama i sujeverju. Takođe, postoje znaci da će oživeti i projekat kojeg već nekoliko godina držim u fijoci, pod nazivom "Mirror Man" (čovek iz ogledala), a kojeg ću, u nedostatku boljeg termina, da opišem kao komičnu fantaziju.

Nadam se da Vas moje priznanje neće podstaći da me prijavite sudu, ali u svojoj kolekčiji posedujem piratske audio kasete Monti Pajtona, proizvedene u Poljskoj. Kvalitet kopije nije prvorazredan, ali je cena vrlo niska, tako da ove kasete dospevaju diljem istočne Evrope. Da li se radujete što ste postali popularni čak i u nekom gradu u Transilvaniji, ili biste voleli da se svojeručno obračunate sa piratima?

Žene, uža i šira porodica, kao i psi proizvođača piratskih kaseta trebalo bi da budu izbačeni na ulicu, dok bi same pirate trebalo vezati u ludnici sve dok im ne otmemo iz novčanika sav teško stečeni novac. Ljude koji makar kupe piratsku kasetu ili CD bi trebalo... (Ne, ne! Suviše je okrutno da čak i pricam o tome!). Svima vama koji ste kupili bilo kakav piratski proizvod savetujem da odmah pošaljete deset dolara na adresu: Terry Jones, c/o Bank of England, London, UK. Nakon toga ćete se bolje osećati. Baš kao i ja. Hvala vam.

Na kraju, nakon više od trideset godina rada na filmu i televiziji nameće se samo jedno, krunsko pitanje: u čemu je tajna Vašeg uspeha?

Ah, Vi stvarno znate da postavljate pitanja, ali nisam u mogućnosti da odgovorim a da ne ispadnem ili uobraženko ili lažno skroman. Mogu samo da kažem ovo: da tog septembra 1956. godine nisam uskočio u autobus broj 37 (zeleni), koji je išao za Bromsgrove, sada bih verovatno bio pomoćnik menadžera u ogranku Barclay banke u mestu po imenu Wapping, služio petnaest godina teške robije u zatvoru Wormwood Scrubbs, ili pevao prateće vokale za Spice Girls. Eto, u tome je stvar. čitav trik je u tome da na pravo mesto stignete u pogrešno vreme, a da vas ipak posluži sreća. Hvala i laku noc.