ALEKSANDAR ZOGRAF WEB PAGE
ZOGRAF WRITES

Alexander Nikolić, austrijski umetnik

NAGOVEŠTAJ SLOBODE

Članak u Vremenu, podstaknut fotografijom snimljenom aprila 1941., na kojoj Adolf Hitler likuje nad odvaljenom spomen-pločom Gavrilu Principu, koju su mu oficiri Vermahta doneli iz raskomadane Jugoslavije ( tačnije iz okupiranog Sarajeva), kao poklon za Vođin pedesetdrugi rođendan, ispostavilo se da je bio inspirativan i jednom austrijskom umetniku (srpskog porekla). U pitanju je Alexander Nikolić, koji će 23. januara na svom performansu u bečkoj Secesiji postaviti kopiju table, koju je naručio od lokalnog kamenorezca. Tom prilikom će i održati govor, kojim će razjasniti ovaj svoj akt. Performans je deo manifestacije pod nazivom Salon Klimbim, na koju je Nikolić pozvan po izboru Fahira Amira, bečlije afganistanskog porekla, teoretičara i predavača na Likovnoj akademiji. Inače, Alexander Nikolić tvrdi da zastupa ljude sa « marginalne društvene pozicije », radeći na svojoj umetnosti « interdisclipinarno, tako što  svoje poruke – projekte realizuje u različitim formama i medijima ». Jedan je od pokretača projekta pod nazivom Slum TV, kojim je omogućena proizvodnja televizijskog programa u Mathare -  jednoj od najvećih favela na svetu, u Najrobiju, u Keniji. Zahvaljujući ovom projektu, pokazalo se da medijske sadržaje ne moraju da proizvode samo korporacije i finansijski moguli, već i  stanovnici jedne marginalne naseobine, koji čine kreatore i ujedno publiku Slum Tv, i to u delu sveta koji je unapred viđen kao « autsajderski ». Među autsajdere ove ili one vrste verovatno bi moglo da se ubroje i iseljenici iz bivše Jugoslavije nastanjeni u Beču, kojih ima između 250 000 – 300 000. Jedno od mesta koje (kroz različite sadržaje) zastupa iseljeničku (i drugu) kulturu je galerija Boem, koja funkcioniše kao alternativni kulturni centar i bar, čiji je pokretač i suvlasnik takođe Alexander Nikolić, no vratimo se performansu najavljenom u Secesiji, jednom od bečkih i evropskih kulturnih središta, i Nikolićevom inspiracijom da se svega toga poduhvati.

Nikolić : Bilo je više faktora koji su me inspirisali da kreiram ovaj performans. Kao prvo, budući da sam rođen u Beču, ovde sam tokom školovanja učio da za izbijanje Prvog svetskog rata krivicu treba tražiti među srpskim nacionalistima. Zatim, učio sam da su i za nacionalsocijalizam krivi drugi, koji su od Austrije načinili svoju prvu žrtvu.
Međutim, bio sam inspirisan i člankom Muharema Bazdulja , koji govori o sudbini table posvećene Gavrilu Principu. Tekst opisuje primer podizanja jednog u osnovi utopijskog spomenika, i svu različitost ljudi koji su za to zaslužni - Muslimani, Jevreji... Tu je i ugravirani natpis sa datumima prema starom i novom kalendaru... Sve to dođe do Hiltera lično,  u vozu negde u Štajerskoj... Osim toga, taj zapis - „Gavrilo Princip navijesti slobodu“, nagovestio je slobodu – dugo sam razmišljao kako bi to uopšte moglo da se prevede na nemački... Zatim, to pokreće mnoga pitanja. Iako je tematika Hitlera, inače Austrijanca,  ovde već obrađena na sve moguće načine, sem u pornografiji – a ni to ne smem da tvrdim, čitava ova afera činilo se kao ipak nešto neistraženo. Još je bitnije pitanje nestanka table – kada bi, na primer, neko u Nemačkoj pronašao tablu i rešio da je vrati, kome bi je vratio?

U svakom slučaju, jubileji, kao stogodišnjica od početka Prvog svestkog rata, kojom će biti obojena 2014. godina, najčešće predstavljaju mesta kolektivnog tumačenja prošlosti sa tačke trenutne politike. Kada mi je postalo jasno da će ogroman deo bečke kulturne industrije učestvovati u komemoraciji tih događaja, i kad sam u jednim ovdašnjim (čak liberarnim!) novinama pročitao kako se, povodom pozorišne predstave Biljane Srbljanović, u jednom dahu spominju Gavrilo Princip, zatim - organizator napada na Njujork 11. septembra, Mohamed Atta, i norveški desničar i terorista  Anders Breivik, shvatio sam da je potrebno nešto učiniti. Ono što je bilo u mojoj moći, kao umetniku, je da izvedem najavljeni performans, u kojem će biti izložena kopija spomen ploče Gavrilu Principu. Mislim da ima smisla umetnički čin koji će se odigrati u jednoj tako jasno definisanoj kultrurnoj instituciji,  sa bogatom istorijom, kao što je Secesija... Moj performans nudi mogućnost da se kaže i pokaže da građani Austrije sumnjaju u način na koji nas naša država podučava istoriji.
Inače, kako teče obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata u samoj Austriji?
- U Austriji možda postoji i inflacija obeležavanja ove stogodišnjice, neki portali i novine traže fotografije iz ličnih kolekcija, čitaoci su pozvani da pretražuju lične arhive. Pojavile su se i publikacije na tu temu. Teško je naći i jednu veliku kulturnu institiuciju koja ne planira nešto važno za jubilej, a povrh svega je i Ministarsvo spoljnih poslova definisalo da i amabasade trebaju da svoj budžet za kulturu troše na programe tog tipa. Ima čak i privatnih lica, pojedinaca koje žele da se priključe svemu tome, uz poziv da glavni naglasak bude na promociji mira. Pored svega, teško je reći kako to sve utiče na austrijsko viđenje nas Južnih Slovena. Često čujem od mog bogatog vlasnika zgrade, kad ga pitam da li ima negde slobodan stan da, ako „Jugo“ želi da se useli, onda nema problema. Mislim da se naši radnici tretiraju kao vredni. U žutoj štampi smo, međutim, često prisutni kao  krimosi. Bosna im je daleka, nešto kao „špansko selo“, ili možda: enigma. Hrvati su dobre komšije - ima ih čak kao manjina u Burgenlandu, a Slovenci – to su oni što prave probleme po pitanju svog manjinskog statusa. Srbi opet su danas simpatični desničarima, već je zaboravljeno da su juče isti ti desničari podržavali Hrvate. Nekako, ne postoji nekakav jedinstven pogled, prilično je difuzno. Možda to i nije čudno. Što se mene lično tiče, i sam sam zbunjen pošto je u vreme mog odrastanja postojala samo Jugoslavija, čak do svoje trinaeste ili četrnaeste godine nisam ni znao da tu postoje nekakve razlike...

Za galeriju Boem, čiji si suvlasnik, je rečeno da „nastoji da u svoj rad uključi predstavnike radničke klase emigrantskog porekla“?

- Da, Boem funkcioniše kao galerija i kao kafana, i okuplja publiku iz različitih socialnih slojeva i raznih etničkih pripadnosti. Na primer,  u „Gastarbajterskoj operi“ glavna zvezda je naša konobarica, zatim, spremamo izvedbu komada "Austrocalypse Now" kojeg smo prikazali u bečkom Volksteatru, kao i novu, burlesknu operu "The Zoki Horror Picture Show". Nedavno smo organizovali tombolu, na kojoj smo prikupili 1500 evra, i tim novcem nagradili pokret Refugee Prostest Camp, koji okuplja ljude iz problematičnih delova sveta, koji traže azil u Austriji. Oni su pre nekog vremena nakon protestnog marša okupili najpre u Parku Zigmunda Frojda, u centru Beča, a zatim prešli u obližnju crkvu, gde su stupili u kolektivni štrajk glađu...

Zvuči bizarno, ali publika na teritoriji bivše Jugoslavije tebe uglavnom poznaje kao autora kontroverzne instalacije, skulpture koja prikazuje nemačku kancelarku kako vrši nuždu na glavu nemoćnog građanina. Koautor je austrijski umetnik, MIchael Kalivoda.  O tome su pisali brojni tabloidi, u regiji i šire. Naziv instalacije je « European Citizenship » ; godine 2013.  bila je izložena na Međunarodnom bijenalu skulpture, u Botaničkoj bašti univerziteta u Gracu. Veruješ li da je šok regularno sredstvo umetničkog izražavanja?

- Da, o tome su pisali i brojni internacionalni portali kao što je Courrier international - ali cenzurisano, bez fotke. E sad, taj "šok" je nama pokazao kako je medijski prostor kontrolisan, i otkrio kako na primer Univerzitet u Gracu, gde je izložba bila postavljena, javno brani slobodu umetnost a iza leđa uništava, rastura i cenzuriše naš rad. Pored toga, oni su se uplašili da će im nevaspitane horde uništiti botaničku baštu, jer će tobože stranci masovno da navale tamo da vide skulpturu Angele Markel. Ljudi koji rade na održavanju univerzitetske botaničke bašte su nam rekli da je u stvari sjajno što je zabeležena veća poseta nego što je uobičajeno. Uz sve to jedan srpski list, u nemačkom vlasništvu, objavljuje da je "Srbin" šokirao svet. Totalno su ignorisali da su rad kreirala dva umetnika, a ne „Srbin“!
Ja smatram da je European Citizenship rad nastao iz tradicije Bečkog akcionizma. Austrija nije imala velike demonstracije 1968. godine, za razliku od Nemačke, i drugih evropskih zemalja. Poznato je da su studentske proteste 1968. formirali različiti razlozi u različitim sredinama. U Nemačkoj je to bio obračun sa birokratskim aparatom u koji su još uvek bili uključeni ljudi iz doba nacionalsocijalističke vladavine. Oni su bili zadržani na bitnim društvenim pozicijama. Iz tih razloga su mladi ljudi vapili da roditelji priznaju da su ubice, ili da su bar znali za masovno ubijanje. Dakle, postojao je jak društveni otpor i pritisak da se izbace nacionalsocialistički kadrovi sa javnih funkcija. U Austriji se to nije dogodilo, zato što su austrijske vlasti uspele da ubede svoje građane da su oni žrtve, a ne saučesnici Hitlera. Pripadnici SS trupa i drugi kadrovi nacionalsocijalističke administracije su već nakon 1955. godine vraćeni u društveni i politički život. Čak pod vladom socijalističkog Bruna Krajskog, godine 1970., četiri njegova ministra su bili ili članovi organizacija kao NSDAP, SS, ili SA. U tim okolnostima, u Austriji, protest se razvio samo unutar polja savremene umetnosti. Umetnost je za cilj imala brukanje državnih institucija poput univerziteta, gde su umetnici izvodili drastične performanse mažući svoja tela izmetom... Čak su se sekli po telu i tako se bunili protiv restriktivne, nacističke klime u društvu. Period tog umetničkog stvaranja se naziva Bečkim akcionizmom.
Danas se  u Austriji  debatuje o mnogim pitanjima, ali postoji i kriza predstavničke demokratije, huškanje protiv manjina, nastavlja se sa stvaranjem istorijskih mitova, postoje i represije protiv raznih aktivista, govor mržnje... Čak i Evropska unija svojim zakonom o totalitarizmu ukida i zabranjuje sećanje na proleterski antifašizam, i njegove pobede. Reagujući na te činjenice, umetnici se bore, kako znaju i umeju, u okviru onih prostora gde postoji nekakva mogućnost javne debate ...

Saša Rakezić