Tragovi iz vremena pre pisane istorije  

STUBLINE: ODBRANA I POSLEDNJI DANI   

Na području kojeg mi nastanjujemo, u dubokoj prošlosti - pre oko 6 500 godina, desila se velika drama. Sva naselja čitave jedne civilizacije, vinčanske, nestala su u velikim požarima Da li je uzrok tome osvajački pohod nekih ''novih naroda''? Pravi razlog još uvek je nepozanica, ali znamo da se lokalno stanovništvo više nikada nije vratilo na ta mesta, i njihova dalja sudbina je takođe nepoznata. Da li je moguće da se, mnogo hiljada godina kasnije, bar približimo razumevanju dešavanja tokom ovog  prelomnog doba, kada je jedna razvijena kultura prestala da postoji, ostavljajući za sobom samo tragove, od kojih su neki preživeli do našeg doba upravo zahvaljujući tome što su bili izloženi vatri, poput zidova kuća od blata čiji bi tragovi nestali da ih vatra u kojoj su stradali nije očvrsla? Nedavna otkrića na jednom neolitskom lokalitetu možda pružaju neke od zanimljivih informacija, na ovom gotovo detektivskom poslu razotkrivanja događaja iz vremena pre pisane istorije.

Četrdesetak kilometara od Beograda, u okolini Obrenovca, na Crkvinama u selu Stubline, nalaze se ostaci neolitskog naselja. Uprkos manjim arheološkim iskopavanjima 1967. godine, tek se nedavno došlo do saznanja da je u pitanju izuzetno dobro očuvan poznovinčanski  lokalitet.

Istraživanje geomagnetnim skeniranjem, koje su sproveli Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda i Muzej grada Beograda 2007. i 2008.godine, uspela su da uskrsnu obrise prošlosti. Zahvaljujući ovoj savremenoj metodi, bilo je moguće posmatrati tragove osnova neolitskih kuća, otkrivši iznenađujuće kompleksnu strukturu naselja, u kojem je živelo više hiljada ljudi, onoliko ili nešto više nego što čini današnju populaciju tamošnjih sela. Ubrzo je usledilo i iskopavanje ostataka jednog od objekata, koje je donelo vanredno zanimljive rezultate.  

Adam Crnobrnja, viši kustos i šef Odeljenja za arheologiju Muzeja grada Beograda, koji je bio jedan od organizatora istraživanja, u katalogu izložbe koja je povodom ovih nalaza upriličena nedavno u Obrenovcu, pokušao je da zamisli momente pred razaranje ovog neolitskog grada:

„ Uz miris močvara, vetar je donosio i zlokobne slutnje, osećala se paljevina. Sela u daljini već su gorela. U jednoj kući na periferiji oko peći je sedelo nekoliko muškaraca i pripremalo se za nadolazeću opasnost. Ratu nisu bili vični, ali im nije bio ni nepoznat. Razmeštali su glinene figurice ratnika sa oružjem, planirajući raspored klanova pred boj i spremajući se za ritual koji će im obezbediti pobedu. Veliki žrtvenik iza njih bio je spreman za početak obreda. Šest ipo hiljada godina kasnije saznali smo da taj grad nije preživeo. Hiljade njegovih stanovnika netragom su nestale. Ovo je jedna verzija priče o neolitskom gradu na Crkvinama, ona ne mora biti tačna, i pitanje je da li ćemo ikada odgonetnuti kako i zbog čega je nestala vinčanska civilizacija, a sa njom i ovo naselje“.

O otkriću koje je skrenulo pažnju na ovaj lokalitet, Crnobrnja kaže: „ Kada su arheološka istraživanja u ovoj zemlji u pitanju, retko se dešava da dobijemo onoliko novca koliko je potrebno. Iz prostog razloga što smo raspolagali skromnim finansijskim sredstvima, odabrali smo da naše istraživanje započne od najmanjih, i najslabije očuvanih objekata. Na osnovu prethodno obavljenih geomagnetnih istraživanja odabrali smo dvanaest mogućih lokacija. Budući da je teren na kojem se neolitsko naselje nalazi podeljen na sedamdesetak parcela u privatnom vlasništvu, imate situaciju da se poneko uvek buni ako se tu nešto kopa, tako da je preostala mogućnost da iskopavamo jednu malu i trošnu vinčansku kuću, smeštenu na samoj periferiji naselja. Iskopavanje je trajalo četrdesetak radnih dana, a pred sam kraj radova čekalo nas je iznenađenje. Već skoro da smo bili potrošili sav novac koji nam je bio na raspolaganju, bio je početak decembra 2008. godine i  krenuo je da pada prvi sneg, kada smo pored ostataka peći, nakon što smo podigli delove zida koji se tu obrušio, otkrili veoma neoubičajen nalaz – grupaciju od čak 46 figurina! Odmah smo zapazili da svaka od figurina poseduje rupicu izbušenu na desnoj strani, a zatekli smo i jedanaest modela alatki, takođe izbušenih, tako da smo – prema rasporedu nalaza i veličini otvora– mogli sa priličnom tačnošću da rekonstruišemo koja je alatka pripadala kojoj figurini. Držalje smo naravno rekonstruisali, s obzirom da su verovatno bil načinjene od nekog razgradivog materijala kao što je drvo. Modele alatki smo mogli da raspoznamo prema postojećim nalazima oruđa vinčanske kulture, kao što je recimo sekira-čekić ( koja je karakeristična za Vinču i moglo je da ima različitu upotrebu), pijuci, sekire. Figurine su dakle bile tu na podu između peći i velikog žrtvenika, raspoređene kao u momentu kada je na njih pao zid tokom požara – srećom je samo jedna od njih bila polomljena. Bile su poređane u nekoliko manjih grupa, a u središtu centralne grupe bila je sasvim posebna figurina, skoro duplo veća od ostalih. Ona je držala loptasti predmet diskutabilne namene. Da li je to uopšte alatka, ili je oružje, poput buzdovana? Ili skiptar, znak zapovedničke moći”?

Dosadašnja istraživanja su pokazala da su pripadnici vinčanske kulture bili miroljubivi zemljoradnici i stočari, koji su se takođe bavili metalurgijom i (po svemu sudeći) trgovinom, i da su tako mogli biti lak plen neke ratničke, naoružane skupine… Kako se ovaj nalaz uklapa sa tom slikom?

“Rekao bih da ova kompozicija figurina pre liči na grupu ratnika nego ratara, ali sve su to samo pretpostavke. Svako potpuno legitimno može da izmašta vlastito objašnjenje.

Međutim, poenta nije u tome da mi sada zaključimo da se radi o grupi ratnika. Glavna stvar je da nam ova grupa figurina ukazuje na postojanje hijerarhije u tadašnjem društvu. To je ono što nikada nismo mogli jasno da naslutimo. Kako su organizovani? Da li je u pitanju bilo egalitarno društvo ili skup proširenih porodica?

U istoj kući pronašli smo konstrukciju žrvnja za mlevenje žita, namerno ističem da je u pitanju konstrukcija, zato što postoje desetine nalaza malih kamenih žrvnjeva koji su bili prenosni, ovo je prvi nalaz kompletne konstrukcije fiksnog žrvnja u vinčanskoj kulturi. Zatim, pronašli smo i žrtvenik – zapravo fiksni objekat sa velikim recipijentom, kakav nikada do sada nije pronađen u nas. Ponovo, rekao bih da je samo pretpostavka da je to služilo kao žrtvenik. Pokušavao sam, krećući se unutar plitkih ostataka zidova kuće koju smo otkopali, da pretpostavim kako se tu kretalo, živelo.

Inače, figurine se ne mogu uporediti ni sa jednim od dosadašnjih nalaza. Razlikuju se i od ostalih figurina kasnovinčanskog perioda, i njihov veoma sveden i reklo bi se na brzinu izvajan oblik pomalo podseća na La Lineu, junaka crtanog filma. Takođe, ovo je prvi put da   otkrijemo tako brojnu grupu. Upravo ovaj nalaz u Stublinama slikovito govori o značaju konteksta u kojem pronalazimo artefakte – da smo bilo koju od ovih figurina pronašli nezavisno, a ne u originalnom rasporedu i na mestu na kome su se nalazile i pre 6500 godina, mi ne bismo shvatili njihovu jedinstvenost”.

Kakav je odnos između nalaza vinčanske kulture na nalazištu Vinča, i na ostalim nalazištima, poput ovog u Stublinama? Značaj same Vinče, prema kojoj je kultura i dobila ime, je nemerljiv, i ogleda se u tome da se na njoj vide tragovi od početaka i prapočetaka ove kulture do samog njenog kraja. Njena jednstvenost proizilazi i iz toga što tako nešto nije pronađeno ni na jednom drugom mestu gde je ova kultura postojala. Međutim, Vinča je okružena savremenom gradnjom, i zbog nebrige države i lokalne zajednice ni do danas nije dobila status koji bi omogućio da bude sačuvana isključivo za arheološka istraživanja. Prema rečima Adama Crnobrnje, “Stubline nemaju tako bogatu vertikalnu stratigrafiju, ali imaju izuzetno dobro očuvan prostorni raspored objekata unutar naselja, koji smo uspeli da utvrdimo geofizičkim sitraživanjima. Planirajući dalja istraživanja opredelili smo se da prvo pristupimo nedestruktivnim metodama, geomagnetnim i geolektričnim snimanjima, koja se u našoj zemlji nikada nisu obavljala na tako velikoj površini jednog neolitskog lokaliteta. S obzirom da se naselje rasprostire na 16 hektara zemljišta, da ne postoji gradnja savremenih objekata na tom mestu, kao i da je vinčansko naselje stradalo u velikom požaru, odabrali smo metod geomagnetnog snimanja kao prvi korak u daljim istraživanjima.

Prvi put u vinčanskoj kulturi, za sto godina njenog proučavanja u Srbiji i okolnim zemljama, mi smo, pomoću geomagnetnih snimanja, sagledali plan jednog naselja i naslutili da to mora biti delo visokohijerarhizovanog društva. Ja sam to video i u prostornoj organizaciji naselja u neposrednoj okolini, i njihovom odnosu prema Crkvinama u Stublinama. Bilo je oprečnih mišljenja i neverice u kolega. Mnogi su mislili da je možda preuranjeno iznositi takav zaključak, i da bi trebalo prvo dokazati (nekako) da je to bilo hijerarhizovano društvo, jer to je preduslov za nastanak sistema više naselja različitog ranga. Onda smo pronašli figurine. I one su nedvosmisleno pokazale da je u pitanju itekako hijerarhizovano društvo. To je najveća poenta. Po prvi put možemo argumentovano da govorimo o društvenom ustrojstvu vinčanaca. Tu je kvalitet onoga što su Stubline do sad donele. Sa druge strane veliki kvalitet je i stepen očuvanosti naselja na Crkvinama u Stublinama  i način na koji smo pristupili istraživanjima – prvo geofizička istraživanja, utvrđivanje plana naselja, a onda ciljana iskopavanja radi pokušaja dobijanja odgovora na jasno koncipirana pitanja. Trenutno nijedan vinčanski lokalitet ne dozvoljava takav način daljeg rada. Možda postoji još neki takav vinčanski lokalitet, možda desetina – ali možda postoji i nafta ispod Beograda. Trenutno samo na Stublinama naziremo ovakav način organizacije, i one su putokaz kako pristupiti daljim istraživanjima drugih vinčanskih lokaliteta.

Dakle, na ovom lokalitetu mi po prvi put možemo da vidimo “plan” jednog vinčanskog naselja, raspored par stotina kuća i način prostorne organizacije naselja.

Pored kuća gusto zbijenih u redove (2-3 metra međusobne udaljenosti), moguće je primetiti pet ili šest prostora koje možemo nazvati “trgovima”. Naselje sa tako visokim stepenom organizacije, na tako velikoj površini, podrazumeva proto-plansku gradnju, određeni stupanj ekonomskog razvoja, saradnju unutar zajednice, razmenu viškova... možda to društvo možemo nazvati i protourbanim? Daljnja istraživanja će verovatno doneti nova otkrića, već sada vidimo i obrise nekoliko velikih kuća čija je površina od 120 do 150 metara kvadratnih. Bitno je i shvatiti da, nakon što je ovaj ''neolitski grad'' stradao u požaru i bio napušten, tako jasno strukturisana naselja će na našem području početi da se grade tek više hiljada godine kasnije, u rimskom periodu. Nedavno sam načinio mali eksperiment – pokazao sam plan naselja u Stublinama jednoj našoj urbanistkinji i pitao je za mišljenje, sakrivši od nje činjenicu da se radi o neolitskoj nastambi. Ona je odmah po rasporedu kuća zaključila da se “to selo verovatno ne nalazi u Srbiji”. Mi danas imamo Srbiju koja liči na raštrkano selo, sa kućama podignutim pored puta, uz veoma neracionalno korišćenje resursa, svuda velike nezavršene kuće, bez jasne organizacije – mnoge palanke u ovoj zemlji nemaju čak ni pravi zajednički prostor, ili trg, na kojem bi se ljudi okupljali. A eto to je postojalo u vinčanskom naselju na Crkvinama u Stublinama”.  

Na kraju, postavlja se pitanje budućnosti lokaliteta kao što su Crkvine u Stublinama. Šta je neophodno da zajednica učini kako bi ovo kulturno blago bilo sačuvano?

“Bitno je da se istraživanja na Stublinama nastave. Ove godine vršimo dodatna geofizička snimanja, ali će po svemu sudeći biti nastavljena i iskopavanja koja finansira Grad Beograd. Plan je da ove godine istražimo još jednu kuću na ovom lokalitetu kao i da proverimo indicije o postojanju nekropole, te rovova koji su naselje okruživali. Za budućnost, ostaje da sanjamo o izgradnji muzeja na otvorenom. Iskopavanja mogu da traju još decenijama, ali bez oživljavanja tog prostora i njegovog približavanja posetiocima, teško je očekivati da će se stvoriti svest u društvu o njegovom značaju koji ima u evropskim pa i svetskim razmerama.

Muzej grada Beograda nastoji da svojim istraživanjima obuhvati i okolna mesta na teritoriji grada, koja obiluju i nalazima iz perioda vinčanske kulture. Ne zaboravite da je Jablanica kod Mladenovca bila prvi istraživani lokalitet vinčanske kulture kojeg je Miloje Vasić istraživao još pre same Vinče, a da je naselje iz istog perioda na Banjici, koje se nalazi skoro u centru grada, danas gotovo uništeno divljom gradnjom. Prema ovom drevnom nasleđu društvo se ponašalo krajnje nemarno. Nakon više od stotinu godina, koliko se već zna za lokalitet Stubline kod Obrenovca, sada konačno mogu da započnu obimnija istraživanja. Za kraj, treba imati na umu da u svim vremenima ipak postoji samo običan čovek, koji oduvek ima ista htenja – težnju ka sigurnosti, potrebu da pojede i popije, voli i bude voljen. Strah i patnja vinčanaca bili su jednako bolni kao i u današnjeg čoveka. Ljudi obično misle da se arheolog bavi nekakvim kamenčićima, mrtvim stvarima, ali mi pre svega pokušavamo da putem tih tragova sagledamo čoveka u vremenu i prostoru.  

Saša Rakezić