Još kao klinac sam voleo da bunarim po požutelim starim novinama i stripovima. Možda to i nije tako jednostavno objasniti - rođen sam 1963. godine, i kada sam stasao do tinejdžerskog uzrasta već sam bio inficiran groznicom velikog  prevrata u popularnoj kulturi kojeg su doneli pank i novi talas. Bila je to atmosfera u kojoj se nekako osećala potreba da se stari svet zameni nekakvim ubrzanijim, smelijim, LUĐIM  svetom, o kojem svi ti klinci teško da su baš nešto znali, nego su pre naslućivali. U to vreme osećao sam da izgaram od želje da , ako je moguće, iskočim iz svoje kože – sve oko mene činilo se nekako zastarelo i prežvakano. Verovatno je to isti onaj žar koji zahvata svaku generaciju „mladih buntovnika“ još od kamenog doba. Činilo se da tu nije bilo mesta nekakvoj sentimentalnosti, pa ipak, ja sam i u vremenu kada su se pojavila najranija izdanja  grupa kao The Ramones, Television ili Sex Pistols, pored preslušavanja ove nove muzike, paralelno bio okrenut i izučavanju stripova i crtanih filmova iz prve polovine dvadesetog veka. Dakle, negde u meni je nekakva antena bila usmerena ka vremenu pre nego što sam bio rođen, uprkos zagledanosti u budućnost koju je muzika koju sam tada slušao podrazumevala, a što se odražavalo na moj odnos prema umetnosti uopšte ( ta istovremena upućenost ka prošlosti i budućnosti je u mozgu četrnaestogodišnjaka stvorila zamisao da je moj zadatak da na ovom svetu vaskrsnem duh dadaista. Ne sećam se baš tačno šta je to trebalo da podrazumeva, ali sam bio sprema da se tučem za tu ideju!).
Između ostalog, moju maštu je tada zagrevala i priča o predratnom jugoslovenskom stripu. O tome sam znao ponešto iz štampe, ali i čitajući časopis „Pegaz“ Žike Bogdanovića. Imao sam i neposredniji izvor informacija – zbirku stripova objavljenih u predratno vreme, kao i neposredno nakon rata, koju su mi posuđivali komšije moje babe.Većina strip autora generacije koja je afirmaciju stekla u Jugoslaviji tridesetih bili su entuzijasti, bez formalnog umetničkog obrazovanja, i koji su o stripu u trku, dok su crtali  (uostalom, u to vreme je malo kome i padalo na pamet da povezuje strip sa nekakvom Akademijom).
Lično, uglavnom sam te stripove doživljavao kao vizuelno uzbudljive  – izgledalo je da je većina autora bila ushićena medijem, njegovom slobodom i nepretencioznošću, ali da je veoma raširan problem bio kreiranje scenarija. Zbog ratova i opštih prilika, većina strip crtača je bilo prinuđeno da digne ruke od svega pre nego što su dobili  šansu da usavrše svoj rad. Ipak, od polovine tridesetih do početka rata je stvoren čitav jedan veoma zanimljiv i raznovrstan opus, kojim se ta zemlja (ili te zemlje) približavaju savremenom senzibilitetu. Beograd je možda prednjačio po broju izdanja i autora, ali je u Zagrebu  postojao jedan tako samosvojan lik kao Andrija Maurović, nadahnut, i crtački artikulisan, strip autor svetskog kalibra. Za razliku od mnogih drugih sa ovih prostora koji su stripom počeli da se bave gotovo iz avanturizma, Maurović je bio rano prepoznat kao darovit slikar, koji je bar privirio na Akademiju, pre nego što je odatle bio izbačen. U svojim stripovima,  on je pod uticajem jezika jednog drugog medija, filma – možda pre svega nemog filma, u kojem su preovlađivali dramatični, ekspresivni  pokreti i scene, kojima je bio nadomešten nedostatak zvuka. To se naročito odnosi na Maurovićeve stripove kod kojih je tekst bio upisivan ispod kvadratića – krajnji utisak je veoma „filmičan“. Uprkos manje-više konvencionalnih okvira avanturističkog stripa, njegov crtež je svojom oslobođenošću često prevazilazio skučenost žanrovskih ograničenja. O tome sam razmišljao zapazivši jedan kvadratić u stripu  „Sedma žrtva“, iz 1936. godine. Usred scene potere, koja se ne razlikuje od mnogih sličnih predstavljenih u brojnim drugim popularnim vestern stripovima i filmovima, Maurović je uvrstio i kvadratić kojim ilustruje silu zakona, koja putem telefonskog poziva sustiže progonjenog. Ovaj snoliki prizor, koji se čini tako nemogućim za ilustrovanje, propraćen je tekstom: „Sin prirode nije ništa znao o telefonu i nije ni slutio da ga preko žica, kraj kojih jaši, dohvaćaju ruke vlasti“...
Pored neoubičajene lakoće kojom je stvarao ove upečatljive prizore, Andrija Maurović je plenio svojom nekonvencionalnošću. Deo šarma ovog autora bila je upravo njegova ekstravagantna ličnost, njegova teatralnost i razuzdanost, možda i legenda koja se oko njega isplela. Gotovo svaki njegov intervju je zračio neospornim talentom za dramatsko pripovedanje – u intervjuu kojeg je Mladen Hanzlovsky zabeležio 1976., iako već u godinama, Maurović zvuči kao da deklamuje nekakav avangardni proglas: „ Ja, Andrija Maurović, izašao sam kroz onu rupu 29.III. 1901. u malom mjestu Muu, smještenom nasuprot Kotoru. Nisam se htio roditi! Odupirao sam se izlasku iz majčine utrobe, pa je zbog toga porod bio teži nego u ostale djece. Ali, nisam bio u stanju oduprijeti se. Morao sam doći na ovaj svijet protiv svoje volje, pa su novorođenče doslovno iz maternice istisnuli, katapultirajući me na svjelo dana kao iz topa. Odvojivši se od majčina tijela, obuzeo me pravi očaj: u kakvom se to usranom svijetu nalazim? Zato nisam zaplakao, nego se zaderao. Danas mi je jasno: mnogo ću radije ući u utrobu majke zemlje nego sam prije sedamdeset pet godina izašao iz utrobe majke žene”!
Možda upravo ovakve Maurovićeve ispovesti su inspirisale novinara i filmskog kritičara Mladena Hanzlovskog da iste 1976. godine predloži majstoru da ilustruje epizode iz vlastitog života, kroz seriju crteža. Prema Maurovićevim objašnjenjima, tekst koji je išao uz crteže napisao je novinar i strip scenarista, Rudi Aljinović. Ova zanimljiva storija trebalo je da bude predstavljena na Maurovićevoj izložbi u zagrebačkoj Galeriji Nova, ali se to nije desilo, iz razloga što je priređivačica izložbe smatrala da se taj materijal ne uklapa u koncepciju postavke. Ipak, nepotpuna verzija ovog veoma zanimljivog ostvarenja je objavljena najpre u reviji “15 dana”, a nešto kasnije, 1984. godine, i u Vjesnikovom magazinu “Naš strip”, kao i u dodatku reprint-izdanja “Sedme žrtve” ( “Šareni dućan”, Koprivnica, 2005.).
Maurovićev ilustrovani autobiografski zapis, pod nazivom “Sjećam se”, spada među kuriozitete na ovdašnjim prostorima. Iskrenošću i proživljenošću, to sigurno da prevazilazi uobičajene izmaštane strip predloške, kakvi su ovde bili rasprostranjeni. S obzirom da i sam spadam među strip autore koji će u kasnijem periodu stvarati autobiografke stripove, mogu da kažem da mi je žao što Maurovićev materijal nisam video u vreme kada je nastao. Čini mi se da bi me to nekako promenilo, inspirisalo. Stripovi sa autobiografskim elementima su se u svetu (uglavnom u Americi) pojavili decenijama pre navedenog Maurovićevog rada, ali on toga najverovatnije nije bio svestan, kao što naravno nije mogao da sanja da će strip-ispovesti doživeti svoj procvat krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina. Svejedno, Maurović je briljantan u svojim anegdotskim ilustrovanim zapisima, on spretno beleži fizionomije iz svog “fotografskog” sećanja, po kojem je bio poznat, i  sve to sažima u duhovit dramatski okvir.  U slikama se nižu, ovaj put ne avanture fiktivnih junaka stripova, već samog autora, koji konačno postaje junak vlastitog  stripa, iako smo mi možda naslućivali da je to od početka bio slučaj. Maurović, sa svojom duboko ličnom etikom, umetnik kojem ništa nije sveto a koji ipak isijava oreolom pravednika, blista u ovim storijama. – “Jednoga dana”, kako je zabeleženo u tekstu uz poslednji od crteža u ovoj seriji, “vraćao sam se sa Sljemena u kratkim hlačama i “maratonkama”, a pošto je bilo ljeto, mislim, juli mjesec, skinem hlače i stavim ih na štap i tako gol silazim niz Sljeme uz šestinsku crkvu, kad ti ujedanput bane ispred mene na put časna sestra.(Tamo imaju samostan).
-  Dobar dan!- ja pozdravim. A ona umjesto pozdrava digne hajku: - Pa kako vas nije stid gol usred bijela dana među pristojnim svijetom itd., itd. A ja njoj odvraćam: - Pa vi imate golog Krista ispod vrata, pa njega osudite! Zamukla je i brzo nestala”…