Među strip autorima mlađe generacije u Srbiji, Maja Veselinović se izdvaja već i po tome što je uspela da izgradi ono što se (u nedostatku neke maštovitije definicije) naziva “autorskim pečatom”. To otprilike podrazumeva da je njen stil prepoznatljiv, ali samosvojan. Takođe i da u njenim radovima postoji neka crvena nit, neki tajanstveni zajednički sadržilac, koji – čak iako baš ne možete tačno da precizirate šta je to u stvari, proizvodi utisak da autorka zna šta želi da izrazi, koji utisak želi da postigne svojim pričama u slikama. Kapirate?

Izgleda da su to bili u stanju da prepoznaju i urednici značajnog italijanskog nedeljnika Intenazionale, koji su je 2006 godine pozvali da kreira stranicu stripa. To je zanimljivo već i zbog toga što autori sa ovih prostora retko dobijaju priliku da objavljuju u inostranim magazinima namenjenih ne (isključivo) stripovskoj, već širokoj čitalačkoj publici. Što se pak stripoljubaca tiče, oni rad Maje Veselnović poznaju iz fanzina kao što su  Šlic, Kuhinja, i (autorkinog izdanja) Celulit; njeni stripovi našli su mesta i u značajnom slovenačkom časopisu Stripburger, kao i u prvom rumunskom magazinu posvećenom alternativnom stripu, Hardcomics.

REZ: Iako tvoj rad deluje vrlo artikulisano, do odluke da se baviš stripom si došla gotovo slučajno?

- Negde sredinom 2000. jedan drugar me je zamolio da mu pokažem kako da nauči da crta, pošto je želeo, ni manje ni više, nego da nacrta strip. Ja do tada nikada nisam ni pokušala da nacrtam strip. Zapravo, bilo mi je neverovatno da neko može da nacrta toliko tabli, sa toliko detalja, a uz to i da ispriča priču...Ipak, pokušala sam...Nacrtala sam jedan kadar, i to mi se dopalo, pa drugi, treći... Tako, kadar po kadar, uhvatilo me ludilo...i ne pušta, evo do danas. Ipak, tek sa osnivanjem strip radionice Šlic svoje bavljenje stripom počela sam ozbiljno da shvatam.

U Beograd si došla iz Trstenika?

- Rođena sam u Trsteniku, malom gradu u centralnoj Srbiji. Nekada je taj grad bio poznat po fabrici Prvoj Petoletci, a kraj po kalemarima i povrtarima. Danas se, nažalost, u javnosti Trstenik najčešće poistovećuje sa čuvenim poljoprivrednikom i domaćinom, koji je na mesto tamošnjeg predsednika opštine došao igrajući na kartu čoveka iz naroda i prosipajući proste, često i vulgarne dosetke, a sve pod parolom da narod baš to tako voli. Teško da bilo kom Trsteničaninu/ki ide u prilog da ga predstavlja takav lik. Kada je npr. nedavno u jednoj od Petoletkinih fabrika u toku noći pri pretakanju amonijaka došlo do izlivanja 300kg ove otrovne supstance, predsednik je mirne duše izjavio: “Ubuduće će se (amonijak) pretakati danju da ljudi lakše pobegnu”…

Detinjstvo sam provela u ne velikoj kući sa velikim dvorištem. To dvorište i danas često sanjam. U dvorištu je uvek bila gužva, puno dece, cike, vike i kućnih ljubimaca, naročito mačaka...Mislim da odatle potiče i moja fascinacija ovim životinjama... Crtala sam oduvek. To je bilo izvor apsolutne radosti i ushićenja. Naročito sam ponosna na crteže objavljene sredinom osamdesetih u legendarnom dečjem listu Tik-Tak!

Od 1994. sam u Beogradu, ne računajući prekid od dve i po godine kada sam kao nastavnica likovnog radila u jednoj osnovnoj školi u Trsteniku.

Krajem 2000. upoznala sam Sašu Tomasovića Bambija, strip aktivistu, koji je tada sa Studenskim kulturnim centrom bio u pregovorima oko osnivanja radionice... Krug ljudi koji su činili strip radionicu Šlic vremenom se ustalio, a naša paralelna delatnost je i časopis Šlic u kome su objavljivani i radovi gostujućih autora. Jedna od meni najdražih akcija Šlic radionice svakako je Šlic Club Tour - strip turneja kroz 11 gradova u Srbiji ( Inđija, Ruma, Pančevo, Batajnica, Zrenjanin, Vršac, Novi Sad, Kovačica, Šabac, Niš i Subotica) u periodu 2003. - 2004. U svakom od ovih gradova imali smo izložbu, uz koncerte grupa kao što su Komšije, Činč, Klopka za pionira... Šlic radionica još uvek funkcioniše u SKC-u, mada je došlo do smene generacija…

-Ponekad je tvoj rad autobiografski. Reklo bi se da je ovdašnja publika nedovoljno upoznata sa autobiografskim stripovima uopšte?

Kod nas se pod stripom uglavnom podrazumevaju raznorazni super heroji u besmislenim kostimima i još besmislenijim pričama. U najboljem slučaju sinonim za strip su Alan Ford i Corto Maltese...Publika od stripa očekuje pre svega zabavu, a retko ozbiljnu, pa još i autobiografsku priču. Ipak neki pomak postoji. Prošle godine je recimo kod nas objavljen prvi deo Persepolisa, izuzetne zbirke prelepo nacrtanih i vešto napisanih autobiografskih priča iranske strip autorke Marđan Satrapi ( Marjane Satrapi). Jedna od meni omiljenih autobiografskih priča u stripu je Blankets Craig Thompson-a, koja na žalost, još uvek nije objavljena kod nas.

Strip je idealna forma za pričanje lične priče, kao neki filter kroz koji propustiš sve svoje lepe i ružne uspomene, detinjstvo, svakodnevno ludilo, strahove, male i velike radosti...ma, ceo život...Pogledam posle šta sam nacrtala, pa pa mi sve izgleda drugačije, ponekad i smešno, jer strip, barem kod mene, ma koliko ozbiljan bio, mora da ima i dozu humora. Sada sve češće kombinujem autobiografsko sa izmišljenim likovima i događajima. Međutim, čak i kad hoću da izbegnem ličnu priču, ona se sama od nekud pojavi, prepoznam je u detaljima koji se nesvesno probiju, bilo kroz likovni bilo narativni deo…

Saša Rakezić