Tokom juna meseca, minhenski «Comicfestival» je predstavio Srbiju kao gostujuću zemlju ove velike stripovske fešte. Pored savremenih autora  - u rasponu od alternative do «popularnog štiva»- u program je uvrštena i izložba (koju je priredio Zdravko Zupan) posvećena istoriji stripa na našem području. Ovo dešavanje je potvrdilo da prisutnost domaćih autora na internacionalnoj sceni (bilo da su trenutno nastanjeni u zemlji ili inostranstvu) nije ostala nezapažena – postoji bar tuce crtača koji u ovom momentu objavljuju samo u Francuskoj, na primer, dok je Marko Djurdjević postao nova uzdanica američkog giganta Marvel Comics. Što se alternativnog stripa tiče, tu je komunikacija sa svetom od početka bila veoma intezivna, što je učinilo da se ostvari (za naše prilike) neoubičajeno brz priključak ka savremenim stremljenjima.

Elem, minhenska izložba je svakako mogla da podstakne na razmišljanje i nas same, a možda je to i dobar povod da prelistamo nekoliko izdanja posvećenih stripu koja su se tokom poslednjih nedelja pojavila u Srbiji. Već i zato što, iako spadamo u sredine u kojima decenijama deluje zavidan broj strip autora, i gde s vremena na vreme bivaju objavljene knjige posvećene teoriji i istoriji stripa, ipak postoje velike praznine u distribuciji, plasmanu i uopšte «prisutnosti» stripa na sceni.

Zbog svega toga je vredna pomena knjiga uspomena Srećka Jovanovića, pod nazivom Veliki san, izdanje pančevačkog Arhiva, priredili Vasa Pavković i Zdravko Zupan. Srećko Jovanović je bio osnivač i urednik u Dečijim novinama, jednom od retkih autentičnih (pa možda zato i zaboravljenih) srpskih čuda. Naime, Dečije novine su pokrenute davnih pedesetih godina, kao list sastavljen od priloga školske dece,  da bi veoma brzo evoluirale u najvećeg jugoslovenskog izdavača stripova, i prvu kuću sa područja Istočne Evrope koja je u posleratnom periodu licencno objavljivala proizvode studija Walt Disney! Sve to u Gornjem Milanovcu, dakle u srpskoj provinciji, kojoj je uvek nekako sledovala autsajderska pozicija. Sa Dečijim novinama je sarađivalo na desetine strip crtača, živopisnih ličnosti (kao što se da naslutiti iz Srećkovićevih beleški), ne samo iz Beograda i Zagreba, već i iz Leskovca (Nikola Mitrović Kokan), Valjeva (Brana Nikolić), i samog Gornjeg Milanovca ( Desimir Žižić Buin). Ovaj poslednji je poznat i kao kreator stripa o dečacima-partizanima, Mirku i Slavku, koji će kod današnjeg čitaoca možda izazvati osmeh, ali to sigurno jeste bio prvi domaći popularni strip serijal... U svakom slučaju, Dečije novine su bile jedan od izvanrednih fenomena koji su strip približili širokom čitateljstvu, što nije bilo jednostavno – «Prvi strip nacrtao sam u tek oslobođenom Aranđelovcu», zabeležena je ispovest Brane Nikolića. «Zvao se «Gangsteri Čikaga», mislim. Crtao sam tušem na stranama sveske sa kockicama, a onda sam svesku stavio u izlog očeve abadžijske radnjice. I da vidite! Ode prva sveska! Prodao sam. Nacrtam novu, ode i ona! Nacrtam treću, e...Tada u radnju uđoše dva čoveka u mantilima. Sećam se, bili su korektni. Rekli su da stripovi pripadaju trulom kapitalističkom društvu i da je bolje da ih nema više u izlogu. Tako se okončao moj rani period rada na stripu».

Međutim, jedno drugo izdanje pokazuje da je u unutrašnjosti nastajala i drukčija vrsta stripa – kvalitetno opremljena monografija pod nazivom «Studio za novi strip», koju je nedavno objavila Academica iz Užica, a priredili Bojan Janković i Danilo Stojić, posvećena je radovima koje su Milenko Pajić i Vladimir Dunjić kreirali u periodu 1975. – 1980., i to u varošici Lučane, u jugozapadnoj Srbiji. Daleko od velikih centara, Studio za novi strip Lučane je kreirao sasvim neobične «priče u slikama», koje je i objavljivao u vlastitim samizdat biltenima, ili predstavljao na izložbama u Beogradu (  SKC, Galerija Ateljea 212), Zagrebu ( Galerija savremene umjetnosti), Čačku ( Dom kulture). Među upečatljivim kreacijama ove ekipe su i table u minimalističkom grafičkom stilu, nastale prema biblijskoj knjizi Postanja! Naravno da je nezasluženo zaboravljeno da su radovi ovih autora bili među pionirskim primerima eksperimenta u stripu u našoj sredini. « Na margini, ušuškani u nekoj vrsti komunističkog raja, nismo se osećali inferiornim» - zapisao je Milenko Pajić. «Palanka u kojoj smo živeli nije nam smetala: nismo joj se dali, nismo dozvoljavali da nam smeta... Osnivajući Studio komunicirali smo sa (velikim, spoljnim) svetom... Tradicijom nismo bili opterećeni, ionako smo delovali u oblastima koje nisu bile solidno utemeljene, niti su bile deo domaće kulturne baštine».

Treba reći da je sloboda da se bavi eksperimentom, iako predstavlja deo iskustva savremenog stripa, na ovdašnjoj sceni sporo osvajana. Nakon krize devedesetih, čitav jedan segment strip produkcije se orijentisao na proizvodnju fanzina i drugih jednostavno umnoženih izdanja, što je učinilo da izraste generacija prilično nekomformistički orijentisanih autora, sklonih traganju za novim rešenjima. Zahvaljujući nedavno pokrenutoj ediciji nazvanoj «studiostrip», iako bez znanja o prauzorima iz Lučana, izdavačka kuća Fabrika knjiga je otvorila prostor za  neke od autora poteklih iz fanzinaških krugova (domaćih i stranih), koji će biti predstavljeni albumima – do sada su objavljene tri knjige stripova, «Tajna paukove krvi» Aleksandra Opačića, «Šaka» Radovana Popovića , i «Agonija!» hrvatske strip crtačice Dunje Janković. Radovi ovih autora, iako međusebno onoliko različiti, jasno su objedinjeni željom da se poigrava stripovskom formom. Aleksandar Opačić je, kako stoji u pogovoru izdanja, «pažljivo istrebio sve verbalne sadržaje iz svog albuma, stvarajući tako strip koji se sastoji od niza malo ili nimalo povezanih slika».

Čitalaštvo kojem odgovara nešto klasičnija forma stripa uvek može da pronađe neki od popularnih naslova u trafici, knjižari ili na buvljoj pijaci, ali nije bez značaja da je srpski stripovski eksperiment konačno dospeo među tvde korice.

Saša Rakezić